Ако погледате око себе и узмете неки произвољан производ, велика је вероватноћа да има баркод. Можда имамо грубу представу за шта се баркодови користе, јер смо их видели како их скенирају у продавницама да би се приказали детаљи као што су произвођач, опис производа, шифра производа и цена. Међутим, ретко размишљамо о томе како су баркодови настали и како функционишу.
Испод је кратка историја баркодова и како они функционишу.
Булс-Ај баркод
Први баркод је измишљен 1970. године. 1948 од Бернард Силвер и Норман Џозеф Вудланд који су били постдипломци на Дрексел институту за технологију. Ово се догодило након што је Бернард Силвер случајно чуо разговор између руководиоца продавнице и декана инжењерског факултета о развоју технологије која би могла аутоматски прикупите информације о производу и Убрзајте процес наплате процес. Два постдипломца су била фасцинирана идејом и почели су да раде на свом изуму.
Након неколико почетних идеја и црпећи инспирацију из Морзеова азбука, они су смислили баркод у облику центар метути. Додељен им је патент за њихово изум у 1952 али је изум трајао дуго на двадесет година да постане комерцијално исплатив.
Прва употреба баркодова
Систем баркодова је први пут коришћен у железничком систему. У 1960-их, Асоцијација америчких железница (AAR) почела је да користи КарТрак аутоматски систем за идентификацију возила који је дизајнирао Дејвид Џ. Колинс, дипломац МИТ-а.
Коришћен систем плаве и црвене рефлектујуће пруге које су биле насликане на странама железничких вагона. појасеви су садржали информације о власништво од железничких вагона и један јединствени број возила. Кад год би се воз приближио, КарТрак скенер баркодова би читао информације о пругама, које би затим биле одштампане на папиру или магнетној траци. Систем је постао толико популаран да је до 1975 Готово све железнице у Америци користиле су систем KarTrak.
У 1978, систем је напуштен јер слаба прецизност и један економски пад што је довело до банкрота многих железница.
Дејвид Џ. Колинс је ипак основао своју компанију, Computer Identics Corporation, како би истражио друге индустријске примене технологије баркодова.
Универзални број производа (UPC) баркодови
Још 1951. године Норман Џозеф Вудланд је био запослен код IBM. Заједно са Бернардом Силвером, убедили су IBM да даље развије технологију баркодова, али због ограничења технологије, изум није био комерцијално исплатив у то време. Стога су продали свој булз-ај патент Филаделфијска компанија за складиштење батерија, који га је касније продао Корпорација RCA 1952. године.
1967. године RCA је почела да пласира булсеј баркод прехрамбеној индустрији, започевши испитивања у продавници Крогер у Синсинатију. Накнадно, РЦА и IBM учествовали су у такмичењу за развој технологије баркода. RCA је имао патент али IBM је имао оригинални проналазач, Норман Џозеф Вудланд као своје особље. Вудленд је одиграо значајну улогу у развоју једног линеарни UPC баркод чинећи IBM победником у технолошкој трци.
У 1974, Wrigley’s Juicy Fruit gum became the first item to be scanned commercially with a UPC barcode marking the turning point of barcode technology. Throughout the 1980-е Многе малопродајне радње су усвојиле технологију скенирања баркодова због предности као што су:
- Бржа наплата
- Омогућене тренутне промене цена
- Продавнице би могле да послуже више купаца са мање особља.
- Побољшана прецизност у праћењу залиха
Брзи одговор (QR) код
У 1994, подружница Тојоте позната као Денсо Вејв, креирала је QR код како би омогућила брже праћење делова возила. QR код је дводимензионални баркод јер се састоји од дводимензионалних симбола и облика. QR код такође може да складишти приближно 7.000 карактера. Ово је било побољшање у односу на UPC баркод, који је једнодимензионалан и може да садржи до 20 знакова.
Још један дводимензионални баркод је Азтечки који је развијен у 1995. Популаран је у транспортном сектору и уобичајено се користи за авионске и возне карте.
Данас се баркодови користе у многим индустријама. Користе се у болницама за давање лекова, за валидацију авионских или биоскопских карата, у оглашавању, за управљање залихама, за скенирање производа на каси у малопродаји и још много тога.
Како функционишу баркодови?
Баркод је машински чињив код који се састоји од црних и белих линија променљивих ширина. А скенер баркодова се користи за читање црних и белих линија, декодирање информација садржаних у њима, а затим преношење тих информација на рачунар.
In order to read a barcode, a scanner is directed on to the barcode. The scanner’s LED or laser light shines on the barcode and reflects the light to a фотоелектрична ћелија, електронска компонента која детектује светлост. Како скенер помера преко баркода, фотодетектора генерише образац пулсови укључивање-искључивање које се претварају у дигитални ликови од стране електронска схема унутар скенера.
Дигитални карактери се затим преносе у рачунарски систем који садржи базу података о производу и користе се за идентификацију производа. Једноставно речено, скенирање баркода је бржи метод уношења алфанумеричких карактера у рачунарски систем.
Баркодови су револуционисали процесе у многим индустријама. Како технологија баркодова наставља да напредује, можемо бити сигурни да ће се њихова употреба проширити на нове области далеко изван њихове првобитне сврхе, која је била да убрза процес плаћања и побољша управљање залихама.
Si mira a su alrededor y elige un producto al azar, lo más probable es que tenga un código de barras. Es posible que tengamos una idea aproximada de para qué se usa el código de barras porque lo hemos visto escaneado en una tienda minorista para revelar detalles del producto, como el fabricante, la descripción del producto, el código del producto y el precio del producto. Sin embargo, rara vez pensamos demasiado en cómo surgieron los códigos de barras y cómo funcionan.
A continuación se muestra una breve historia de los códigos de barras y cómo funcionan.
Código de barras de ojo de buey
El primer código de barras fue inventado en 1948 por Bernard Silver y Norman Joseph Woodland, quienes eran estudiantes graduados en el Instituto de Tecnología de Drexel. Esto es después de que Bernard Silver escuchara una conversación entre el ejecutivo de una tienda y el decano de ingeniería sobre el desarrollo de una tecnología que podría capturar la información del producto automáticamente y acelerar el proceso de pago. Los dos estudiantes de posgrado quedaron fascinados con la idea y comenzaron a trabajar en su invento.
Después de un par de ideas preliminares e inspirándose en el código morse, se les ocurrió un código de barras en forma de diana. Se les concedió una patente por su invención en 1952, pero la invención tardó cerca de veinte años en volverse comercialmente viable.
Primera Aplicación de Códigos de Barras
La primera aplicación del sistema de código de barras fue en el sistema ferroviario. En la década de 1960, la Asociación de Ferrocarriles Estadounidenses (AAR) comenzó a utilizar el sistema de identificación automática de automóviles KarTrak, que fue diseñado por David J. Collins, un graduado del MIT.
El sistema utilizó franjas reflectantes azules y rojas que se pintaron en los costados de los vagones de ferrocarril. Las franjas contenían información sobre la propiedad de los vagones de ferrocarril y un número de vagón único. Cada vez que se acercaba un tren, el lector de códigos de barras KarTrak leía la información de las franjas que luego se imprimían en un papel o en una cinta magnética. El sistema ganó tanta popularidad que en 1975 casi todos los ferrocarriles de Estados Unidos usaban el sistema KarTrak.
En 1978, el sistema fue abandonado debido a la poca precisión y una recesión económica que llevó a muchos ferrocarriles a la quiebra.
David J. Collins siguió adelante y creó su propia empresa, Computer Identics Corporation, para poder dedicarse a otras aplicaciones industriales de la tecnología de códigos de barras.
Códigos de barras de código de producto universal (UPC)
En 1951, Norman Joseph Woodland fue empleado de IBM. Junto con Bernard Silver, persuadieron a IBM para que desarrollara aún más la tecnología de código de barras, pero debido a las limitaciones de la tecnología, la invención no era comercialmente viable en ese momento. Por lo tanto, vendieron su patente de ojo de buey a Philadelphia Storage Battery Company, que luego la vendió a RCA Corporation en 1952.
En 1967, RCA comenzó a comercializar el código de barras de ojo de buey a las industrias de comestibles comenzando sus pruebas en una tienda Kroger en Cincinnati. Posteriormente, RCA e IBM participaron en la competencia de desarrollo de tecnología de código de barras. RCA tenía la patente pero IBM tenía al inventor original, Norman Joseph Woodland como su personal. Woodland estuvo muy involucrado en el desarrollo de un código de barras UPC lineal que hizo que IBM emergiera como el ganador en la carrera tecnológica.
En 1974, el chicle Juicy Fruit de Wrigley se convirtió en el primer artículo escaneado comercialmente con un código de barras UPC, lo que marcó el punto de inflexión de la tecnología de códigos de barras. A lo largo de la década de 1980, muchas tiendas minoristas adoptaron la tecnología de escaneo de códigos de barras debido a beneficios como:
- Pago más rápido
- Cambios de precio instantáneos habilitados
- Las tiendas podrían atender a más clientes con menos empleados
- Precisión mejorada en el control de inventario
Código de respuesta rápida (QR)
En 1994, una subsidiaria de Toyota conocida como Denso Wave creó el código QR para permitir un seguimiento más rápido de las piezas del vehículo. El código QR es un código de barras bidimensional, ya que contiene símbolos y formas bidimensionales. El código QR también puede contener aproximadamente 7000 caracteres. Esta fue una mejora del código de barras UPC, que es unidimensional y puede contener hasta 20 caracteres.
Otro código de barras bidimensional es Aztec, que se desarrolló en 1995. Es popular en el sector del transporte y se usa comúnmente en boletos de avión y tren.
Hoy en día, los códigos de barras se utilizan en muchas industrias. Se utilizan en hospitales para administrar medicamentos, validar boletos de avión o boletos de cine, publicidad, administrar inventario, verificar productos en la industria minorista y mucho más.
¿Cómo funcionan los códigos de barras?
Un código de barras es un código legible por máquina que está en forma de líneas blancas y negras que tienen diferentes anchos. Se utiliza un escáner de código de barras para leer las líneas en blanco y negro para decodificar la información contenida dentro de las líneas y luego transmitir esta información a una computadora.
Para leer un código de barras, se dirige un escáner al código de barras. La luz LED o láser del escáner brilla sobre el código de barras y refleja la luz hacia una celda fotoeléctrica, un componente eléctrico que detecta la luz. A medida que el escáner se mueve sobre el código de barras, la célula fotoeléctrica genera un patrón de impulsos de encendido y apagado que se convierten en caracteres digitales mediante un circuito electrónico dentro del escáner.
Los caracteres digitales luego se transmiten a un sistema informático con la base de datos del producto y se utilizan para identificar el producto. En pocas palabras, el escaneo de códigos de barras es un método más rápido para ingresar caracteres alfanuméricos en un sistema informático.
Los códigos de barras han revolucionado los procesos de muchas industrias. A medida que la tecnología de códigos de barras continúa avanzando, podemos estar seguros de que su aplicación se extenderá a nuevas fronteras, lejos de su propósito inicial, que era acelerar el pago y administrar mejor el inventario.
Si vous regardez autour de vous et choisissez un produit au hasard, il y a de fortes chances qu’il porte un code-barres. Nous pouvons avoir une idée approximative de l’utilisation du code-barres, car nous l’avons vu scanné dans un magasin de détail pour révéler les détails du produit tels que le fabricant, la description du produit, le code du produit et le prix du produit. Cependant, nous réfléchissons rarement à la façon dont les codes-barres sont apparus et à leur fonctionnement.
Испод је кратка историја баркодова и како они функционишу.
Code-barres œil de bœuf
Le premier code-barres a été inventé en 1948 par Bernard Silver et Norman Joseph Woodland, qui étaient des étudiants diplômés du Drexel Institute of Technology. C’est après que Bernard Silver a entendu une conversation entre un directeur de magasin et le doyen de l’ingénierie sur le développement d’une technologie qui pourrait capturer automatiquement les informations sur les produits et accélérer le processus de paiement. Les deux étudiants diplômés ont été fascinés par l’idée et ont commencé à travailler sur leur invention.
Après quelques idées préliminaires et s’inspirant du code Morse, ils ont proposé un code-barres bullseye. Ils ont obtenu un brevet pour leur invention en 1952, mais il a fallu près de vingt ans pour que l’invention devienne commercialement viable.
Première application de code-barres
La première application du système de codes à barres était dans le système ferroviaire. Dans les années 1960, l’Association of American Railroads (AAR) a commencé à utiliser le système d’identification automatique des wagons KarTrak, conçu par David J. Collins, diplômé du MIT.
Le système utilisait des bandes réfléchissantes bleues et rouges qui étaient peintes sur les côtés des wagons. Les bandes contenaient des informations sur la propriété des wagons et un numéro de wagon unique. Chaque fois qu’un train s’approchait, le lecteur de code-barres KarTrak lisait les informations des bandes, qui étaient ensuite imprimées sur papier ou sur bande magnétique. Le système est devenu si populaire qu’en 1975, presque tous les chemins de fer des États-Unis utilisaient le système KarTrak.
En 1978, le système a été abandonné en raison d’une mauvaise précision et d’un ralentissement économique qui a conduit de nombreux chemins de fer à la faillite.
David J. Collins a ensuite créé sa propre entreprise, Computer Identics Corporation, afin de pouvoir poursuivre d’autres applications industrielles de la technologie des codes à barres.
Codes à barres Universal Product Code (UPC)
En 1951, Norman Joseph Woodland était employé par IBM. Avec Bernard Silver, ils ont persuadé IBM de développer davantage la technologie des codes à barres, mais en raison des limites de la technologie, l’invention n’était pas commercialement viable à l’époque. Par conséquent, ils ont vendu leur brevet de hublot à la Philadelphia Storage Battery Company, qui l’a ensuite vendu à la RCA Corporation en 1952.
En 1967, RCA a commencé à commercialiser le code à barres dans le mille aux industries de l’épicerie en commençant ses essais dans un magasin Kroger à Cincinnati. Par la suite, RCA et IBM ont participé au concours de développement de la technologie des codes à barres. RCA détenait le brevet, mais IBM avait l’inventeur original, Norman Joseph Woodland, parmi son personnel. Woodland a été fortement impliqué dans le développement d’un code-barres UPC linéaire qui a vu IBM devenir le vainqueur de la course technologique.
En 1974, la gomme Juicy Fruit de Wrigley est devenue le premier article scanné commercialement avec un code-barres UPC, marquant le tournant de la technologie des codes-barres. Tout au long des années 1980, de nombreux magasins de détail ont adopté la technologie de lecture de codes-barres en raison d’avantages tels que :
- бржи плаћај
- Changements de prix instantanés activés
- Les magasins pourraient servir plus de clients avec moins d’employés
- Amélioration de la précision du contrôle des stocks
- Code de réponse rapide (QR)
En 1994, une filiale de Toyota connue sous le nom de Denso Wave a créé le code QR pour permettre un suivi plus rapide des pièces de véhicules. Le code QR est un code-barres bidimensionnel car il contient des symboles et des formes bidimensionnels. Le code QR peut également contenir environ 7 000 caractères. Il s’agissait d’une amélioration du code-barres UPC, qui est unidimensionnel et peut contenir jusqu’à 20 caractères.
Un autre code-barres bidimensionnel est Aztec, qui a été développé en 1995. Il est populaire dans l’industrie du transport et est couramment utilisé sur les billets d’avion et de train.
Aujourd’hui, les codes-barres sont utilisés dans de nombreuses industries. Ils sont utilisés dans les hôpitaux pour administrer des médicaments, valider des billets d’avion ou de cinéma, faire de la publicité, gérer des stocks, vérifier des produits dans le secteur de la vente au détail et bien plus encore.
Како функционишу баркодови?
Un code-barres est un code lisible par machine qui se présente sous la forme de lignes noires et blanches de largeurs différentes. Un lecteur de codes à barres est utilisé pour lire les lignes noires et blanches afin de décoder les informations contenues dans les lignes, puis de transmettre ces informations à un ordinateur.
Pour lire un code-barres, un scanner est dirigé vers le code-barres. La lumière LED ou laser du scanner brille sur le code-barres et réfléchit la lumière sur une cellule photoélectrique, un composant électrique qui détecte la lumière. Lorsque le lecteur se déplace sur le code à barres, la cellule photoélectrique génère un motif d’impulsions marche/arrêt qui sont converties en caractères numériques par des circuits électroniques à l’intérieur du lecteur.
Les caractères numériques sont ensuite transmis à un système informatique avec la base de données de produits et utilisés pour identifier le produit. En termes simples, la lecture de codes-barres est une méthode plus rapide pour saisir des caractères alphanumériques dans un système informatique.
Les codes-barres ont révolutionné les processus de nombreuses industries. Au fur et à mesure que la technologie des codes-barres progresse, nous pouvons être sûrs que son application s’étendra à de nouvelles frontières, loin de son objectif initial, qui était d’accélérer le passage en caisse et de mieux gérer les stocks.
